Стефан Благић: "Шта смо научили из претходних 13 година и зашто ништа?"

ReStart - antirežimski protest

Када је у фебруару 2006. Додик преузимао власт, односно скупштинску већину у Народној скупштини Републике Српске, прелет посланика ПДП-а му је то омогућио. Недуго затим, садашњи предсједник ПДП-а Бранислав Бореновић постао је министар, а ПДП се на власти задржао и послије општих избора те године, омогућавајући Додику да оствари стабилну власт која траје до данашњег дана.

Јуче је ПДП такође подржао Додикове ставове, чиме му је обезбиједио двотрећинску већину у НС РС и тиме најавио и омогућио прелаз свим потенцијалним прелетачима који ће бити радо виђени у црвеном табору. Да ли ће то бити сутра, прекосутра или за двије-три године више није ни битно, али је битно да је то и више него реално очекивати. Самим тим, сваки будући избори губе смисао у погледу промјене власти, јер Додик има своје људе и у највећој опозиционој партији – СДС-у.

Питате се шта онда?

Одговор је врло једноставан. Само ирационални људи могу констатно радити исте ствари, а очекивати другачији резултат. Стратегија и тактика борбе, али и сами актери исте се морају мијењати. Наиме, опозиција је од 2006. до данас имала идентичну стратегију: парламентарни рад и повремене мање протесте (изузев оног из 2016.), која им је на крају доносила искључиво поразе. Да, многи су вољели слушати Ненада Стевандића у скупштини како се „жустро супротставља“ Милораду Додику прије шест, седам или осам година. Вољели су слушати и Драгана Чавића (многи су чак говорили о њему као о најбољем опозиционом посланику), али су сви редом касније завршавали у „противничким“ редовима. Оно што је најбитније је да је „Додикова увијек била задња“. Исто као и 18.7.2019.
Стратегија опозиције и данас је иста, с тим што се са појавом друштвених мрежа поље дјеловања за нијансу проширило. И данас се с времена на вријеме организују мањи протести, буче се у скупштини, али резултат је идентичан – Додикова је увијек задња. Ријалити представе дају одређену сатисфакцију народу који ову власт више не може очима гледати, али се послије сваких избора исти тај народ хвата за главу (као и сам писац овог текста) када схвати да ни нови избори неће донијети никакву промјену.

Како се борити са полудиктаторским режимом?

Историја је учитељица живота, а најзанимљивије од свега је што ми недавну историју промјене једног режима имамо одмах у комшилуку – Србији (тадашњој Савезној Републици Југославији). Иако у дубоко подређеном положају, водила се више или мање искрена борба која је трајала од 1991. и првих значајних протеста, па све до петог октобра 2000. Разна ненасилна средства су се употребљавала, од масовних протеста и грађанске непослушности (блокада саобраћаја, неплаћања дажбина и сл.), до антирежимских представа на отвореном и других занимљивих креација које су смишљали и грађана и политичари. ЗАЈЕДНО.
Као посљедње средство које је тада кориштено био је неизлазак на изборе 1997. Тада је Зоран Ђинђић, један од лидера борбе против Милошевића рекао: „Не видим да бисмо пристајањем на ултиматуме и уцене режима помогли својој земљи. Кад ме питају шта ће бити са ДС ван парламента, одговарам питањем – шта ће бити са Србијом без реформи? Нема разлике да ли ћемо пропадати у парламенту или ван њега. Ако за две-три године не зауставимо пропадање, бићемо у тако лошој ситуацији да ми је свеједно да ли сам у парламенту или нисам, да ли имам странку или немам, јер друштво онда тешко може да се извуче из те рупе“, говорио је Ђинђић. Три године послије тога СРЈ је добила нову власт.
Дакле, начина има, простора има, али недостаје оно кључно –  воља. Воља оних који би требало да су представници народа. Они и даље примјењују исту стратегију, која им, руку на срце, доноси популарност опозиционих бирача (којих је све мање), а народу не доноси апсолутно ништа осим разочарања, па данас за Српску можемо рећи исто што је Ђинђић рекао за СРЈ 1997.

„Ако за двије – три године не зауставимо пропадање, друштво ће се тешко извући из рупе.“

                                                                                                     Стефан Благић

Izvor:  ReStart Srpska